Učenje programiranja

Da li sam previše star za učenje programiranja ako imam 26 godina? 35? 48? 65? 81? Ovo je jedno od najčešćih pitanja koja se tiču učenja programiranja.

Odgovor je, u svim slučajevima: „Ne!“. Ne postoji nikakva granica! Postoje ljudi koji su i osamdesetim naučili programiranje. Sa druge strane, neki ljudi ni sa 20 ili 25 godina nisu spremni da uče nešto novo. Oni već posle završene srednje škole ili fakuteta smatraju da je njihovo obrazovanje završeno i prosto ne žele da započinju da uče ništa novo.

Ali, vi ste drugo... Sama činjenica da postavljate to pitanje, znači da imate interesovanje. Niko vam ne garantuje da ćete to naučiti; ali da li ćete naučiti ili ne, prvenstveno zavisi od vašeg stava i vremena koje ste spremni da uložite, a godine nisu presudne. Bitno je samo da to dovoljno želite!

Istina je da ljudi koji su počeli da uče programiranje sa 10 ili 15 godina imaju veliku prednost, ali to zaista nije bitno. Sada postoje klinci koji već sa 5 godina prave svoje prve aplikacije i programe.  Isto kao što je i Mocart je već sa 4 godine počeo da komponuje, no, to ništa ne znači.
To što je Mocart bio wunderkind ne treba vas da spreči da sa 15 ili 50 godina naučite da svirate gitaru ili violinu. Naravno da nikada nećete dostići virtuoznost Mocarta ili Džimija Hendriksa, ali to i nije vaš cilj. Vaš cilj je da naučite da svirate jedan insturment zbog karijere ili zadovoljstva i na taj način obogatite svoj život.

To naročito važi u polju programiranja. Tačno je da je pre nekoliko decenija ta branša bila rezervisana za kompjuterske "Mocarte", ali tehnologija je mnogo lakša za korišćenje sada, a samim tim i kreiranje programa.

Tačno je da ko počnete sa 45 godina, vrlo verovatno da da nećete raditi za Microsoft i da nećete zarađivati desetine hiljada dolara mesečno, ali zašto bi vas se to ticalo, ako vi uspete da zarađujete 500 ili 1000 eura?

Potražnja za programerima je takva, da ako umete da odradite posao ili imate sjajnu ideju za neku aplikaciju, apsolutno niko vas neće pitati za godine.

Čak i da ne napravite karijeru od toga, učenjem programiranja vi se učite jednom novom načinu razmišljanja, koji se zove „kompjutersko razmišljanje“. To je jedan veliki dar i jedna užasno praktična stvar koju ćete osetiti posle u bilo kom poslu, u svakodnevnim aktivnostima, u bilo čemu gde je bitno rešavati probleme, bilo velike ili male. Takav način razmišljanja je bio koristan bio i pre 1000 godina, a sada je sve više neophodan, i vrlo je verovatno da sa razvojem tehnologije, takav način razmišljanja postane najbitniji faktor borbe za opstanak!

Najbitnije je pokazati upornost, svakoga dana izdvojiti vreme za učenje, i rezultati će neminovno doći. (U sledećem tekstu „Ne programira lep, nego uporan“, ću se malo više pozabiviti tom temom održavanja konstantnog rada).

Isto kao za ljubav, nikad nije kasno... da se programira strasno!

U učenju programiranja, možda je najbitnija stvar strpljenje. Treba provesti puno vremena učeći kodove i koncepte koji nam u početku izgledaju veoma strani i nejasni.

Pogotovu ako učite sami. Tada je veoma bitno da razvijete motivacione sposobnosti koje će vas svakoga dana držati u konstantnom radu i napredku.

Preporučujem tekst Džerija Sajnfelda (autora popularne serije „Sajnfeld“):

http://lifehacker.com/281626/jerry-seinfelds-productivity-secret

Tekst je kratak pa mu posvetite par minuta. On govori o prostom obeleževanju na kalendaru svakoga dana kada posvetite više od sat vremena nečemu u čemu želite da napredujete. Ne radi se o nekoj revoluciarnoj metodi, nego o vrlo prostom postupku koji motiviše. Probao sam i stvarno daje rezultate! Bez toga bi neke dane sigurno preskočio, ovako, nekada kada sam imao druge obaveze, ipak sam gledao da nekako izguram makar taj sat vremena, i tako zaokružim još jedan dan. Stvarno je lepo kad pogledate i vidite da ste u proteklih nekoliko dana ili nedelja svakoga dana radili na tome. Stvara osećaj sigurnosti i baš je nekako vidljiv dokaz za to.

To vam je kao guranje kamena uz planinu. Teško je i često uopšte ne možete ni da vidite vrh kome težite, i postaje sve teže, a ne vidite neke konkretne rezultate svoga napora.

Ipak, dobra vest je da vremenom stvarno postane lakše. Jednog dana ćete dogurati do vrha planine i osetiti olakšanje i tek tada ćete videti da je sav taj napor vredeo. Onda dobijate momentum, ili inerciju, i tada su i sile fizike na vašoj strani. Odjednom ono što radite postaje sve lakše, i sve ono što ste učili polako nalazi svoje mesto u praktičnom radu. Naravno, do sledećeg uspona, ali je svaki sve lakši.

Kolega programer kaže ta je to kao penjanje po nekom zidu i dugo vremena samo gledate u taj zid sa nerazumevanjem i teskobom, i nikako da se izdignete iznad njega. Jednog dana, uspete sa obe ruke da se izdignete iznad tog zida i konačno vam se ukaže nova slika i otvoreni horizont i tek tada sve ono što ste učili dobije smisao. Preskočite taj zid i sve je drugačije.

Isto kao učenje stranog jezika. Ne baš bilo kog stranog jezika... Učenje bilo kog evropskog jezika nije dobro poređenje jer svi imaju slična slova našoj abecedi (a slovenski jezici imaju i mnoštvo sličnih reči). Ovo je kao učenje arapskog, kineskog ili jevrejskog. Dakle, čak su i slova drugačija i tu počinje sve. Potrebno je puno vremena da se nauče sva slova i osnovne reči, a opet to ništa posebno ne znači, posle puno napora, pravi izazovi tek predstoje u vidu gramatike, vokabulara, semantike...

Tako i u programiranju. Čini vam se da ste dali sve od sebe i po ceo dan gledate u ekran, i posle nekoliko meseci napornog rada i postizanja rezultata, opet ste na početku.

Zato je ključna stvar za uspeh u programiranju (kao i u mnogim stvarima u životu) - STRPLJENJE! Čak je mnogo bitnije i od inteligencije. Neka prosečna inteligencija vam je naravno potrebna, ali za konačni uspeh je upornost i disciplina mnogo bitnija.

Dakle, kao što naš narod kaže:

Ne programira lep, nego uporan!